Dr Lazar Trifunović

________________________________________ Kliknite ovde za video u posebnom prozoru
Homeopatska ordinacija Agora U potrazi za osmehom
U potrazi za osmehom PDF Štampa El. pošta
Fotografije koje se nalaze pred vama predstavljaju zabeležene segmente dugog putovanja na koje sam pošao mučen uzaludnim pokušajima da otkrijem tajnu iskrenog ljudskog osmeha. Pitao sam se gde su njegova izvorišta i koje to tajne sile dobra izmamljuju osmeh na licima ljudi? Svaki pokušaj da dosegnem odgovor ostao je, međutim, uzaludan. Ne samo da nisam nalazio rešenje, već su i pitanja koja sam sebi postavljao postajala zamagljena, nejasna i daleka.
 
Porodica, škola, fakultet, nauka, toliko uznapredovala klasična medicina XX veka, knjige, filozofija, umetnost, drugari, žene, provodi, ulica… Sve što me je okruživalo ipak je bilo nedovoljno. Nedovoljno za jedan običan osmeh kojim treba da počne svaki dan, kao i za teško dostižan, ali veličanstven i svakog truda vredan, unutrašnji mir. Nemiri koji su bujali u meni postajali su sve veći i pretili da u potpunosti uguše biće za koje sam jedva i naslućivao da postoji u meni. Ne znam zašto, ali sam bio sasvim siguran da mu moram na neki način pomoći da izraste, sazri i realizuje se. Gledajući unazad, sada znam da su upravo to njegovo sazrevanje i realizacija postepeno otvarali vrata za sasvim nove, u to vreme neslućene dimenzije života.
 
Možda je prvi pokušaj da pomognem biću bio beg iz Novog Sada u London, ali je ostao bez uspeha. Put me je potom vodio iz Londona u Indiju, iz Indije u Afriku, iz Afrike u Južnu Ameriku… ali je i to bilo uzaludno. Međutim, tokom tih lutanja mozaik je ipak počeo da se slaže kada sam shvatio da ono od čega bežim, kao i ono čemu težim, u stvari nosim u sebi. Tada počinje moj jedini pravi put, put bez kraja. Za njega ne trebaju pasoši, vize, novac, ne treba ništa. Osim jedne stvari: smelosti da se suočimo sa najcrnjim delovima vlastite ličnosti koji su zarobili biće u nama, onemogućivši mu da nas prožme čudesnim i najdivnijim osećanjem koje jeste taj jutarnji osmeh.
 
Kada sam prestao da sa divljenjem posmatram drevne civilizacije, pejzaže, građevine, dostignuća moderne tehnologije i sve što nas okružuje, kada sam uspeo da bar na tren obuzdam strasti, želje i čula, preda mnom se ukazalo jedno novo, sasvim drugačije putovanje. Na njemu se ne upoznaju druge države, ljudi, kulture, civilizacije… Na njemu upoznajemo sebe same, uviđamo ko smo, šta smo, zašto smo, šta nas zapravo muči, a šta čini srećnim, šta je to bolest, a šta zdravlje. Na njemu shvatamo da sav spoljašnji svet, ma koliko lep on bio, u jednom trenutku postaje bezvredan ako ne oslobodimo biće koje čuči skriveno i zarobljeno u nama i koje toliko ignorišemo zarad tog istog sveta. Upravo to oslobađanje čini sve još lepšim, najveća je sreća, rešenje svih problema i lek za sve bolesti. Mi jesmo to biće i ništa drugo.
 
Kao što postoje ova dva načina putovanja, tako se i ove fotografije mogu gledati iz dva ugla. Iz jednog su one zanimljive i upoznaju nas sa drugačijim ljudima, predelima… Iz drugog su ono što se ne može opisati na parčetu papira, a što donosi taj toliko važan osmeh svakoga jutra. Neka one budu poziv i podsticaj da pronađete taj ugao, napravite "svoje fotografije" i podelite ih sa drugima, da biste osetili koliko je to zadovoljstvo i sreća. Svako to može, niko nije toliko poseban da bi uradio ono što drugi ne mogu. Isticanje posebnosti je samo imidž. Tek kada prestanemo da vodimo računa o imidžu, spremni smo da uronimo u istinsku realnost. To, međutim, ne znači da ćemo tada dobiti odgovore na sva pitanja koje nas muče. Naprotiv. Odgovori nikada neće biti konačni i definitivni, ali pitanja mogu postati jasna i voditi nas dalje kroz život ojačan tihim, ali dragocenim osmehom zbog koga je i vredelo preduzeti čitavo putovanje.
 
     
 

U potrazi za osmehom

Joomla 1.5 Templates by JoomlaShine.com